Život u različitim razmerama

A ja… Ako ćemo iskreno, uvek sam se plašila Geneksa. Gledala sam ga dugo iz daljine; gledala sam ga svako jutro, utopila ga u moj pogled sa prozora – i naslovila ga samo tako – pogledom.

Dugo nisam smela da mu priđem, šetala sam se izokola, gledala ga sa ulice, divila mu se, fotkala ga sa svojim prvim telefonom koji je imao kameru nebrojano puta, ali sve nešto kradomice, da me ne vidi. Šunjala sam se oko njegovog velikog platoa, pokušavajući da ga pripitomim. Vetar je uvek strašno duvao na tom platou, kao da me je upozoravao da imam posla sa nečim mnogo većim i jačim od mene.

Došli su tinejdžerski dani, došlo je penjanje na krovove raznih zgrada, kako bi tamo zapalili cigaru i pravili se veliki; osvajali smo svet tada, iako nas je često plašio pekinezer koji je nemilice lajao iz kućice koju je neko izgradio na krovu susedne zgrade. A onda je došao i taj dan -“Jovana, vodi nas u Geneks, to je u tvom kraju”. Kako priznati gomili ortaka da se plašiš? Da se plašiš najjače zgrade na svetu, koja ti je ispred nosa ceo život? Pa naravno da nikako. Progutala sam knedlu i predložila da popušimo cigaru na platou, na amfiteatru, ubeđujući ih da možemo da napravimo strava fotke sa tog mesta.

Kada smo islikali sve što smo mogli, kada smo ispozirali 250 puta na 250 načina, kada smo iskoristili svu moguću inspiraciju, nije bilo dovoljno. Kako da se onoliki Geneks, onolika sila, smesti u jedan bezvezni post na Fejsbuku? Nije nam to bio cilj – bilo je jasno da moramo ući unutra. Dok sam razmišljala kako da uđemo, neko ko je od mnogo veće akcije nego ja, već je zvonio na interfon, predstavio se kao komšija i otvorio vrata. Svi su utrčali unutra, a ja sam paralisano stajala ispred ulaza. Daleko od toga da sam bila spremna, činilo mi se da diram gde ne smem, da ulazim na teritoriju nekog mnogo opasnijeg od mene, da neću znati da se snađem, odbranim – ali šta ću, nema nazad.

Zakoračila sam unutra i prešla u drugu dimenziju – nisam više ni videla drugare, samo sam čula njihov smeh u daljini, kao sa nekog televizora iz susedne sobe; bila sam totalno omađijana; obuzela me je u trenutku neka ogromna euforija, strah, radost, spektar emocija. Strahopoštovanje. Želudac mi se podigao do grla dok smo putovali do 30. sprata, nisam se ni sećala ulaska u lift.

Zalepila sam se za okrugli prozor i nemo posmatrala svoj život sa visine. Svaku klupicu, svaki parkić, svaki žbun – sve ono što je moje odrastanje i ono sto sam ja. Geneks, hvala ti!