Američka pita

Jednom davno smo strip autor Igor Kordej, Milenko Bisić (u to vreme je glumio muzičara u omladinskom / detinjastom filmu “Nije nego”) i ja išli spačekom (mislim da je imao 16 konjskih snaga) iz Beograda za Novi Sad. Sirotinjski autić naravno nije imao ništa od audio uređaja pa smo se skoro 80 kilometara drali kao manijaci (!) pevajući “Psycho killer” Talking Heads (“run, run, run away”). I mnogo nam je bilo dobro. Proleće je, spustili smo platneni krov, a u Novom Sadu su nas čekale lepe, duhovite i blesave devojke. Mladost – radost. Eto, klinac koji glasno sluša muziku, a stoji ispred ogledala i svira vazdušnu gitaru predstavlja amblemsku sliku puberteta. Ili prizor ranih tinejdžerki koje skaču po krevetu, tuku se jastucima i ciče uz omiljene hitove. Svako ima neku takvu sliku iz formativnog perioda.   Nedavno sam na radiju čuo stari hit Don Meklina “American pie” i setio se kako smo moj brat Raša i ja mogli da nagrabusimo zbog tog albuma. Izašao je 1971. godine, dakle u vreme kada su originalni vinili baš bili retkost. A licencna izdanja su prolazila kroz rudimentarnu fazu. Objavljivani su pretežno strani singlovi. Koje smo, baš apsurdno, kupovali u radnji “Tri čekića”, na Bulevaru revolucije, pored kafane “Lipov lad” (gde je na audiciju žurio šlager pevač iz “Ko to tamo peva”). To što su singlovi u izlogu bili poređani uz osigurače, eksere i alat nama uopšte nije bilo čudno. Bitno je da su tu.

Uglavnom, te godine smo Raša i ja otišli na rođendansku žurku kod drugarice koja je živela kod sportskog centra “Olimp” na Zvezdari. I tamo je bio neki dasa sa originalnim albumima. A među njima i “American pie”. Fascinirani smo držali omot u rukama. To je stvarno bio komad sveta koji nam je značio. Ne razmišljajući previše, čim je vlasnik blaga otišao u kuhinju po piće, izbacili smo album kroz prozor u zadnje dvorište (bili smo u prizemlju). I ubrzo izmislili razlog da idemo kući. Zgrabili smo ploču i stepeništem zagrabili prema izlazu. Gde nas je čekala grupica besnih vršnjaka. Provalili su nas. U to vreme kvartovi su imali svoje male bande, a one komšijske su se po definiciji najviše mrzele. Mi smo teritorijalno pripadali krstašima (koji su nas cenili jer smo iz kraja oko Crvenog krsta mada nismo bili deo ekipe). A ovi momci su bili lionci (po tadašnjoj kafani “Lion” ceo kraj se tako zvao). Stegli smo ploču i smišljali kako da klisnemo. Došlo je do psovki, guranja i koškanja a onda je u ruci jednog od njih sevnuo nož. Ja sam se, naravno usrao. Srećom u sekundi se između isprečio naš drug Aca Švaba (lionac sa autoritetom), gurnuo ovog sa nožem uza zid i samo nam mahnuo da bežimo. Što smo ultra brzo i uradili. Ploču smo naravno pažljivo naslonili uz gelender. Stvarno nerazumno, benigni klinci, “dobra deca” što se kaže, su poblesavila i rizikuju nož zbog omiljene ploče. A možda smo tražili “kosmičku pravdu”. Godinu dana pre toga smo dobili prvi originalni album u životu. Pažljivi Nikola Karaklajić nam je poklonio album grupe Traffic “John Barleycorn Must Die”. Kakva gozba. E tu ploču (doduše već pomalo izgrebanu od slušanja) nam je ukrao neki fićfirić lionac.